Свакога дана само су се смјењивала нова лица и нова мјеста. Након цијелодневне шетње по Буенос Аиресу и неке врсте туристичког разгледања које је за мене као за мало кога (може се слободно рећи никога) било поприлично досадно. Читаво вријеме умјесто разгледања љепота и знаменитости овог прелијепог града проведох нестрпљиво чекајући да дођем у контакт са било чим што ће заситити моју велику жеђ за спознајом трагова које за собом оставше наши досељеници. И напокон поново се окуписмо у кући Јокановића, дивна Лаура отворила нам је флашу црног вина из Мендозе коју бјеше пар ноћи прије доњео на дегустацију Милош Деретић иначе велики љубитељ и познавалац латинамеричких вина. Уз Вино тинто ди Мендоза причекасмо Ћетковиће како би сви заједно отишли у посјету једној од најистакнутијих црногорских фамилија у Буенос Аиресу, Лаковићима.
Ресторан Ловћен
Након уобичајно дуге вожње по улицама дванаест милионске метрополе стигосмо у отмени Палермо у стан судије Марте Лаковић гдје нас је чекао највећи дио ове успјешне и бројне породице. Кад човјек прошета Палермом одмах добије потпуно јасно слику свих контракста Јужне Америке о којима сам толико много слушао. Високе луксузно опремљене зграде које готово све почињу тек од другог спрата са огромним улазима и обавезним портирима. Први односно по нашим критеријумима трећи спрат има обавезне решетке. Свако мало сусретнете раднике обезбјеђења. Осјећа се невјероватан мир и спокојство нема оног хаоса и сирена вишемилионске метрополе као у другим дјеловима Буенос Аиреса. Попесмо се лифтом који води директно до стана. На улазу нас дочекаше срдачна лица Олге, Марте, Емилије Лаковић, Мартине дјеце. Сједосмо у дневну собу гдје ми се на перфектном како они кажу “нашком” језику обратила прво Емилија Лаковић рођена Звицер. Госпођа Емилија је мајка Мартина, Олгина и Јуан Царлосова. Рођена је у Аргентини од родитеља Црногораца (мајка јој је од Перовића из Цуца). Дуго година касније је опет у Аргентини као рођена Аргентинка срела човјека свог живота Радомира Лаковића који је у њену родну земљу стигао из земље њених родитеља, оне земље о којој је толико слушала и о којој је толико много знала коју је толико много вољела. Прича о Породици Лаковић је још једно од оних невјероватних сведочанства попут Сјећања Тимотија Јокановића, Николе Јовановића које ће се наћи у најновијем издању, дјела на којем радим већ годинама. Дјела на којем радим заједно са мојим пријатељима из Аргентине, оног које треба напокон за сва времена да отргне од заборава тај неодвојиви дио нашег народа, а прије свега њихове предке који у прошлом вијеку стигоше у ту земљу. Свакако ова прича ће се појавити и на www.монтенегро.цом са мноштвом оригиналних фотографија које ће вам бити доступне уз ово јединствено свједочанство.
У посјети Лаковићима. Др.Олга Лаковић и Гордан Стојовић
Опет као и у свакој црногорској кући у Аргентини, приче о старом крају, људима догађајима, контактима, дружењима и посјетама старој домовини. Неколико дана касније поново посјетисмо Лаковиће у њоховој викенд кући у околини Буенос Аиреса. Тамо упознах најмлађе дијете Радомира и Емилије, Јуан Царлоса Лаковића човјека изузетних манира и стила иначе веома успјешног индустријалца и хотелијера, власника Хотела у Мар дел Плати најпознатијем аргентинском љетовалишту. Улазимо у кућу уређену са невјероватним укусом која се налазе у једном од Цоунтрија у околини Буенос Аиреса. Цоунтрy су насеља у које не могу крочити непозвани и ненајављени која обезбјеђују сву могућу сигурност и комодитете својим не бас бројним становницима. Базен, комин и комбинација дрвета и камена која мени као великом љубитељу традиционалних медитеранских облика архитектуре која у овом случају транспонована у амбијент латинске америке ми невјероватно пријаше. На зиду у кући стоји метална плоча на којој пише Радомир Лаковић Монтенегро, сјећаје на оца и земљу одакле је дошао. Јуан ми са великим задовољством и од срца нуди његов дом за осаму, да кад пожелим да нико не зна за мене и кад се одлучим да напокон докрајчим све ове ствари које пишем и које планирам да пишем о његовим и прецима свих других Црногораца који живе у тој земљи. Моја кућа је твоја кућа Гордане кад пожелиш да пишеш дођи овдје и остани колико пожелиш – једва суздржах сузе, признајем. У том тренутку шватих колико је све ово значајно за њих. Шватих да нисам један залуђеник из Црне Горе који годинама покушава да пробије неке баријере без успјеха. Тада шватих да све није узалуд и да оно што желим и што радим неко заиста цијени од срца и неко ме заиста воли због тога. Слава је апсолутно ништа ако је вјештачки напумпана, слава је ништа ако вам људи не прилазе од срца. Тада се сјетих свих оних ноћи проведених на столици пред компјутером у Херцег Новоме писајући и размишљајући о путовањима, димензијама емигрантским о сусрету са ушћем Ла Плате или острва Еллис. Покушавајући да дохватим руком тренутак, да маштом опипам како је то морало бити. Како су се ти људи осјећали, шта су замишљали, сањали, жељели, горчину који осјетише или олакшање након напуштања родне груде.
Након дана проведеног у друштву Јуан Царлоса и госпође Емилије поново се вратисмо у кућу Јокановића одакле са читавом управом Зете, прве организације у Латинскј Америци која на модреан начин окупља све потомке досељеника из Црне Горе. Свих досељеника без обзира какви сјећање на своје коријене гајили и како тумачили своје поријекло. На жалост и овдје зле подјеле умјешаше прсте. Али о томе на неком другом мјесту и неком сасвим другом приликом.
Дружење у ресторану Ловћен, заједнички ручак.
У исто вријеме нисам могао ни замислити какво ми се изенађење спрема. Родолфо, Милош и Јуан заједно са осталим пријетељима у члановима Зете су у договору са госпођом Вјером Филиповић уговорили велики састанак у ресторану Ловћен. Возали смо се кроз Буенос Аирес углавном причајући о аргентинској политици и политичкој каријери многих Црногораца који су били или још увјек заузимају висока мјеста у аргентинској политици. Фамилија Гаривото који се некада презиваше Газивода, Радоњићи, породица Цапитаницх из које је садашњи сенатор Јорге, наравно легендарни Едуардо Вулетић и многи други, познати на локалном, регионалном и националном нивоу у Аргентини.
Заједничка фотографија у ресторану Ловћен
Баш тада у сред приче о славним Црногорцима који задужише јужна пространства новог континента дошло је изненађење. Паркирасмо смо се испред ресторана Ловцхен! Комад Црне Горе у сред Буенос Аиреса. На зиду велики натпис са називом наше свете планине и грб републике Црне Горе. Унутра нас братски и срдачно, онако по нашки како и доликује Црногорцима дочекаше газдарица Вјера Филиповић са својом дјецом. “Они су рекли да ја одаберем назив, то је била њихова жеља” каже ми Вјера. Ја као и обично препустих се осјећањима и маштањима. Поново се напуних горчине због више деценијске направде према овим дивним људима жељним само зрна земље предака својих. Онда ме почеше тапшати по рамену како је ко прилазио. Године и године дописивања, размјена информација, сарадње, грађења, крчења... Са једне стране трагања за корјенима, а са друге за прецима изгубљеним у океану емиграната који закорачише на тло лијепе земље Аргентине. Ја бих рекао и чаробне, тужне, веселе…На једном у трену, толико много емоција на једном мјесту. Пред мене стаде Рицардо Јокановић, човјека од којег је све и почело далеке 1999 године. Човјек са којим је моја сестра ступила у контакт. Онај који је главни “кривац” за све што се догодило касније. Напокон се упознајемо, рукујемо, грлимо. Ех да ово Црна Гора може вијдети, ех кад би само један промил емоција са овог мјеста се разлио по свим људима у нашој земљи. Мржња би стала у трену помислих. Превише идеалистично. Долази читава фамилија Деретић, Мелвин , Пабло, Милош… Питају ме о Бијелој о родном мјесту њиховога ђеда. Причају ми са поносом о својој домовини, набрајају ми ријечи које их је ђеде научио. Долазе и Лаковићи, Ћетковићи, Вулетићи, Филиповићи.... Ту је и наш амбассадор. Напокон имамо некога ко на прави начин изграђује односе са диаспором у овој за нашу малу земљу тако значајној земљи, некога са ким се може причати, сарађивати и што је најважније градити . Неко ко има довољно конструктивног духа да за собом остави чврсто изграђене темеље. На жалост ни он ни ја са моје стране као нити један други појединац па чак ни институција појединачно тешко да можемо имати довољно снаге да дамо онај одлучујући залет. Неопходно је да држава уради нешто више како би се покренула културна размјена како би заживјели односи између Црне Горе и Аргентинаца који су поријеклом из Црне Горе. Видјећамо, ускоро ће се све знати. Олга Лаковић ми предаје писане материјале о својој фамилији, прилазе ми Себастиан Вулетицх унук Едуарда Вулетића једног од најутицајнијих људи у Арентини свога времена. Човјека који је био министар, јако близак сарадник Јуана Перона. Заједничка фотографија. Успонема над успоменама како је назвах иако тога дана из многих разлога а најчешће превелике даљине не бијаше многи други са којима годинама сарађивах.
Након Ловћена, обећах да ћу се вратити, веома брзо. Не само да ћу се вратити, обећах да ћу промјенити да мој наредни долазак ће бити знак да се мјења. Знак да нови вјетрови почињу. Знак да је и сама Црна Гора довољно зрела за све што је пред нама.
Гордан Стојовић www.монтенегро.цом
У Посљејдњем наставку- У посјети Нашем Дому у Буенос Аиресу –Доцк Суд.(Стара Југославија у срцу )