Баошићи - Црна Гора

Баошићи (<стронг><у><а хреф="насловница">Црна Гора) налазе се 10 км источно од Херцег Новог, отприлике на четвртини пута према Котору. Мјесташце се протеже дуж саме обале, у дужини од 2 км.



Име су добили по црногорској владарској династији Балшић. Друго предање тврди да је насеље названо у част Балше Цвјетковића који се у овај крај, по ослобођењу од Турака, с породицом први доселио, 1590. г. У прилог овој верзији о поријеклу имена стоји податак да у Баошићима данас нема нити Балшића нити Баошића, али има многих Цвјетковића.
Како било, под именом Баошле, Баошићи се први пут спомињу у повељи српског цара Душана, 1351. године. У мјесту постоје остаци зидина Балшиних двора и Балшин бунар.

Од давнина су Баошићани познати као врсни заливски рибари, потом као поморци и занатлије. У доба када је поморство цвјетало у Боки Которској (Црна Гора), Баошићи су имали преко 30 бродова дуге пловидбе (данас нити један), и преко 50 капетана. Капетана срећом има и данас. И многих поморских официра, и морнара! Њихове су приче увијек налик чудесним путописима, па их зато вриједи чути из прве руке. Како пронаћи поморског официра? Питајте било код мјештанина. Он ће вам прстом или оком показати ко је у групи људи – баш поморац.

 

Wелл, Баошићи су идилично туристичко одредиште. За кога? Прије свега, за парове с малом дјецом. И за оне који љетују с чак двије генерације потомства: с млађом дјецом и с млађим тинејџерима. Баошићи су идилични за оне који бјеже од гужве херцегновског, которског или будванског типа. За љубитеље природе на обални, медитерански начин, или за заљубљенике старих добрих природних (!) пјешчаних плажа! Ако се какво строго критичарско око усидри на прамцу неког од многих туристичких бродића, шта може да опази? У Баошићима нема нити једног хотела који би дио обале могао да прогласи „својим“. Приступ плажама је слободан. А плажа са ситним угодним шљунком има на десетине! Нису ријетке оне плаже под сјеном каквог стољетног медитеранског бора, или канарске палме, или магнолије. Такве ситне плажице су рај за дјецу. Одрасли могу да прекрате вријеме тако што ће у сасвим плитком обалном пијеску, с маском на лицу, проналазити јестиве и укусне шкољке вонголе (Гроовед царпет шелл) и вагане (Wартy венус). Ручак не мора увијек да се плати. Може да се убере из мора! 

До прије неку деценију, на скоро сваком жалу могла се да види понека рибарска барка. На начин на који се данас суши веш, тако су се на обали у Баошићима некад сушиле на десетине рибарских мрежа. Око њих су увијек могле да се виде мачке, јер су мреже мирисале на пуне улове. И данас у Баошићима постоји једина заливска Рибарска задруга.                     
Ипак, није риба заштитни знак Баошића. Него је то један цвијет. Ријеч је о мимози. Сваке прве суботе у фебруару, увијек сваке прве фебруарске суботе, у Баошићима се одвија финале Празника мимозе. То се финале увијек одвија на обали, у центру Баошића! И увијек буде велика фешта! На плажама се пече риба и бесплатно се дијели, уз вино и пиво, сваком ко је пожели. Клапе пјевају медитеранске пјесме и свирају уживо, на хиљаде људи плеше и весели се. Мирише риба, лимун, вино и море!
У фебруару мјесецу, ко год да прође Јадранском магистралом кроз Баошиће, тај види чудо: шуме мимоза! Не појединачна стабла овог чудесног зимског цвијета, него баш шуме! Мирисне, жуте, пуне мимоза у зрелом, распусном зимском цвјетању. Свака фотографија направљена у Баошићима тих дана открива у позадини врх планине Ловћен. Док се многи на обали сунчају, на Ловћену има снијега.
Јединствен, Празник мимозе дичи се традицијом од пуних 40 година.
Дуж обале Баошића, питомог рибарског мјесташца, види се и кипарис, и олеандер, и банана, и многе врсте тропских палми. Баошићи су идилична башта. Сјемена многих биљака донијели су поморци.

 

Црква Св. Николе, заштитника помораца, саграђена је у Баошићима прије више од 400 година. Обновљена је 1802. године. Дом старог капетана некад је била незаобилазна туристичка рута. Ријеч је о заоставштини поморског капетана, Словенца, Мирослава Штумбергера, непревазиђеног макетара старих бококоторских једрењака, чији је легат, у временима за нама, дрско опљачкан. Име капетана Штумбергера и даље живи, кад и име његовог Музеја у Баошићима.

У Баошићима је брже закуцало срце француског поморског официра и пјесника Пјера Лотија, године 1880, када се тада мало познати Пиерре Лоти заљубио у сељанку Пасквалу Ивановић. О љубави према Пасквали писао је у свом Дневнику, а овековјечио ју је у књизи Ријетко цвијеће. Друштво пријатеља Француске је у Баошићима, октобра 1934. поставило спомен-плочу у знак сјећања на пјесника и на његову двоструку неосварену љубав: да заувијек буде с Пасвалом, и да заувијек живи у идиличним Баошићима.