Бијела - Црна Гора

Бијела је обално мјесташце смјештено дуж западне обале Бококоторског залива, 12 км од Херцег Новог и 33 км од Котора, Црна Гора.




У прошлости је Бијела била село рибара, виноградара, маслинара и помораца, а најпрепознатљивија је по традицији бродоградње. Прво и једино до данас бродоградилиште на Јужном Јадрану, основао је Бијељанин Ђуро Тодоровић, 1927. Из Бијеле потиче капетан Петар Желалић (1717-1811), Малтешки витез, чувен по томе што је, као сужањ, отео тадашњи највећи ратни једрењак на Медитерану, турску „Велику султанију“, и њоме одбјегао за Малту.

Иако су многе капетанске палате страдале у земљотресу из 1979, и данас се дуж обале могу да опазе неке, а такође и сачувани медитерански паркови, од којих је најпознатији Парк Ђурковић. У том парку, сем егзотичних јапанских каки-јабука, успијевају и ријетке воћке фејое (Феyоа селоwиана), поријеклом из Јужне Америке. Приступ парку је слободан, што значи да се без ограничења можете сладити укусом ријетке фејое, уколико се овдје задесите средином октобра кад она сазријева.

Бијељанске су плаже мале, пјесковите, и има их много. Неколико центиметара испод пијеска и данас можете пронаћи укусне шкољке вонголе и вагане. Пјешчане плаже мјестимично су прекинуте кратким бетонским, кад и старим каменим мулима – одмориштима за барке. Ко жели да из кафића у сјени борова мирно надгледа што му у плићаку раде заиграна дјеца, и то може. У љетњем периоду, на неколико стотина метара од посматрача, ка Котору (<стронг><у><а хреф="насловница">Црна Гора)проћи ће неки доминантни брод, туристички крузер висок 13 и више палуба. Обавезно бијеле боје, управо величанствен! Сљедећег дана ће се вратити. Ко се није успио да фотографише с крузером у позадини, успјеће када се та Пловећа Планина буде кретала ка Херцег Новом (Црна Гора) и даље, ка излазу из Залива.

Из Бијеле се пјешице може до занимљивих тачака узбрдо. До сликовитих руралних амбијенталних цјелина: Вале, Балабушића, Злоковића, Задворине, Калиможа. Није ријеч о планинарењу, него о пјешачењу, али ипак од врсте која није за млађу дјецу.
Истина, до парохијалне се цркве Ризе Св. Богородице још и може аутомобилом. Импозанта црква смјештена у аркадијском миру заселка Вала, саграђена је 1824, на мјесту старе цркве од које је до данас сачувана стара полукружна апсида с фрескама из 12. в. непроцјењиве вриједности. У цркви се под изузетним обезбјеђењем налази збирка најстаријих штампаних текстова на подручју Црне Горе (из прве балканске штампарије, владарске породице Црнојевић, Цетиње, 1494). У Бијелој се помно чува један од свега 4 штампана примјерка „Октоиха“, затим један стари Литургијар и вриједни Празнични минеј. Цркву окружује шума. Зађе ли се у њу дубље, тада се под стаблима кестена могу да 
Црва Св. Врачева подигнута је у порти цркве Ризе Св. Богородице.
Црква Св. Госпође из XIV в, подигнута је на оближњем Вељем брду.
Црква Св. Петра, из XVIII в, на брду Клин, видљива готово из цијеле Бијеле, страдала је у земљотресу из 1979. Обновљена је. С те позиције распростире се повлашћени поглед по цијелом мјесту, све до најудаљенијих обала Тиватске ривијере.

До доласка Турака 1483, Бијела је била у посједу Немањића, босанског краља Твртка, владара Николе Алтоманића, Сандаља Хранића, Херцега Стефана. Од времена Млетачке републике (1420), у употреби је преводно име – Бианца.
Легенде казују да је овдје некад постојао град опасан бедемима. Археологија тврди да је на бијељанском локалитету Раке, у периоду јединственог хришћанства, морао да постоји манастир, у 9. или 10. вијеку.
У одредби которског Статута из 1334, помиње се име Свети Петар (Санцти Петри). То је вријеме кад је Бијела била под управом владарске куће Немањића. Године 1351. и 1355, мјесто се помиње под именом Свети Петар (Санцти Петри) и у Повељи српског цара Душана. Влада мишљење да је тадашње име Бијела добила по бенедиктинском манастиру Св. Петра у доба прије црквеног раскола. Манастир су срушили Монголи у најезди 1242.

Након Боја на Косову 1389, Бијелу насељава само седам породица. Године 1696. Бијела има 20 породица и 104 становника. Године 1704. – 22 породице, итд.

Утемељена године 1813, у Бијелој ради једна од првих народних школа на српком језику у Црној Гори. Школу и учитеље не финансирају власти, него поморци, бродовласници, али и обични пук, маслинари и виноградари.
У Бијелој је некада постојала фабрика за прераду рибе. Куриозитетно: риба се није барила па конзервирала као данас, него се прво пржила! Укус је, кажу, био величанствен. На мјесту некадашње Фабрике рибе налази се хотел „Делфин“.
Пред Други свјетски рат Бијела је имала: 4 клавира, 2 хармонике, 6 фотоапарата, 6 грамофона, 6 радио апарата, 5 телефона, 160 мушких и 60 женских шешира, 16 рибарских барки, 80 бицикала, 6 моторбицикала, 2 аутомобила...
Средином Бијеле иза обимних јесењих киша протиче поток Пијавица. Асфалтним путем који узводно слиједи ток, стиже се до парохијалне цркве. На пет минута хода даље, на крају козје стазе, налази се извор Пијавица. Хладовита питка вода ту ниче из камена, чак и у августу. Длан воде Пијавице биће награда сваком љетњем госту који је одлучио да Бијелу обиђе уздуж и попријеко, од сланог мора до слатког извора!