Стари град опасан је величанственим бедемима, који настављају да опасују брдо Свети Иван (Сан Ђовани) у укупној дужини од 4,5 километара, што је куриозитет свјетских размјера. Дебљина зидина је негдје и до 15 метара, а висина мјестимично и 20 м. Поглед на Котор опасан фортификацијама је један од повлашћенијих у животу.
Без обзира на то да ли се Котору (црна Гора) у походе долази копном или морем, утисак је увијек исти. Градова попут Котора – једноставно нема на свијету. Бити у Котору напросто значи осјетити дух јединог фјорда на Медитерану, дух једног од званично најљепших залива на планети Земљи – дух Боке Которске (<стронг><у><а хреф="насловница">Црна Гора).
Научници спекулишу како мора да се на овом мјесту налазио изгубљени антички град Ацрувиум. Легенда каже да је вила Алкима (грчки: Снажна), савјетовала цара Стефана Душана да град не гради у брду &раqуо;гдје нема броду пристаништа, ни коњу поигришта&лаqуо;, него уз обалу. По митолошкој причи, Котор су основали Колхиђани, припадници феничанског племена, нашавши се за крмом Аргонаутима, Јасону, Херкулу, Тезеју, Полуксу, Кастору и Орфеју – у потјери за симболом свега поморског богатства, Златном руну.
Хоће се рећи да је Котор (баш као и Будва), основан у предхомеровско доба (10-12. в. пр. н. е), док су Феничани, учитељи Грка, господарили Средоземљем. Котор је стар колико и поморска трговина на Јадрану. Он је управо – древан.
Првобитно се зове Катарео, мјесто врела, па Декатера, Декадерон, Катарум... Грци су овдје током 7-4. в. пр. н. е. Долазе Илири. Потом Римљани, који владају око 650 година. У 5. вијеку Град руше Готи. Пропашћу Западног Римског царства (476. г), Бока са Котором потпада под власт Византије (400 година). У 7. в. Котор постаје главни град Боке Которске, што остаје до данас: под најездом Словена, Романи из Рисна, тадашње заливске пријестонице, прелазе у Котор.
Слиједи период дукљанско-зетских владара (10-11. в), када почиње да доминира словенско становништво.
Највећи економски и културни процват Котор је доживио у доба Немањића; у саставу српске државе (1185-1371) има најширу аутономију, те управљање по властитом Статуту. Стефан Немања подигао је у Котору двор.
Послије распада српске државе, усљед турске најезде, Котор повремено признаје угарског краља, Млетачку републику, босанског краља Твртка И (1371-1379) за своје владаре.
Град је и самостална република (1391-1420) са кнезом на челу.
Усљед опасности од Турака, Котор се предијелио да му заштитник буде Млетачка република (1420-1797), која га и спасава од разарања, и омогућује привредни и културни развој.
Од 1979. до 1814. смјењују се власти: аустроугарска (1797), руска (1806), француска (1808-1813). Под владом црногорског митрополита Петра И Петровића, проглашава се уједињење Боке са Црном Гором, 1813. Од наредне, па још 100 година заредом, Котором влада Аустрија. Године 1918. Котор и Бока (Црна Гора) улазе у састав Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије.
У Стари се град улази кроз троја врата, од којих су Западна илити Врата од мора из 1555. – Главна. Уклијештен у дну планинског Ловћенског масива, омеђен са сјевера кратком ријеком Шкурдом, и са југа – подводним извориштем Гурдић, Котор је по свему (иза катастрофалног земљотреса из 1667) барокни град. Све палате, њих на стотине, обновљене су у барокном стилу. По свему је очито да је овдје, сем градитељства, цвјетало поморство и бродоградња, трговина, сликарство, занатство. Чувени су которски средњовјековни оружари и златари. Кад каже у Горском вијенцу да је &раqуо;на мору свашта мајсторах&лаqуо;, тада Његош, највећи међу пјесницима, мисли с разлогом управо на Котор.
Град који је данас по свему културном насљеђу с разлогом на УНЕСЦО-вој листи свјетске и културне баштине, дичи се фра Витом, неимаром манастира Дечани, иконописцем Ловром Мариновим Добрићевићем, те листом знаменитих Которана, поморских капетана, дипломата, штампара, пјесника..., листом која је непрегледна. Традицију поморства, јединствену у свијету, баштини већ 12. вјекова (!) чувена Бокељска морнарица, оригинална братовштина са својим посебним адмиралитетом, ношњом, традиционалним колом, и не само фолклорним значајем.
Котор је једини град на источним обалама Јадрана који се увијек именом налази на свим историјским картама. Једини је медитерански град-лавиринт, што му даје током туристичке сезоне посебну чар: &раqуо;Гдје се налази ова или она знаменитост?&лаqуо; Па, иако су свим гостима доступне мапе, опет се и опет! лако може изгубити у сплету алогично укрштених и међусобно посложених улица! Стога опрез!
Доминантну катедралу Св. Трупуна из 12. в. лако је наћи, ако се са улазног и највећег, Трга од оружја скрене удесно, поред барокних палата Бизанти и Бескућа, па поред палате Пима – али како наћи палату Гргурина (Поморски музеј), или како наћи тргове необичних имена: Трг од Салате, Трг од млијека, Трг од дрва, Трг од кина (биоскопа)..., у которском урбаном барокном лавиринту? Како наћи Излаз из Старог града?
Не ваља се Котору доћи у походе на један дан. А ако му се, по несрећи, и долази на дан, тада је рута ова: Тргом од оружја десно, до Трг од брашна, па надаље до Катедрале, онда лијево, кроз море људи, до Поморског музеја, и даље, истом улицом до православних цркава Св. Луке и Николе, па улијево, улицом Исток-Запад, опет до главног градског Трга од оружја. У бојама плавог, ту се налазе Врата од мора – излаз.
Унутар Котора небројено је о Котору остало описаног блага.
