Текст и слике: Матyáш ЗРНО
Први врх, који сам освојио у Црној Гори, била је Субра изнад Херцег -
Новог. Било је то право „луксузно“ планинарење. Кренуо сам у рано јутро,
лагано освојих врх од 1.679 метара надморске висине, и вратих се предвече
назад. Чак сам истог дана стигао запливати у мору. Било је то прије пуних
седам година.
Од тада сам прешао већи дио Црне Горе. Током свих тих пјешачења
издешавало ми се свега и свачега. На Комовима су били помислили да сам
шпијун, а ни сам не знам колико пута сам на Маганику морао топити
августовске остатке снијега како бих добио воде за пиће. На Капи Морачкој,
гдје иначе нема дрва, правио сам ватру по узору на тибетске чобане - од
суве кравље балеге.
Постоји већих планина од црногорских, има их и које су ближе мојој
домовини, Чешкој Републици. Постоје Алпе у Аустрији, а на неколико сати
вожње од Прага, налазе се Татре у Словачкој. Међутим, свим тим планинама
недостаје оно што имају планине у Црној Гори. Наиме, на црногорским
планинама још увијек има чобана и катуна. Тачније, овдје се на планинама
још увијек живи. Због „бијеле куге“ и исељевања у градове, то су,
вјероватно, потоње године овог начина живота, толико типичног за
некадашњу Црну Гору и Црногорце. Управо то ме чини изузетно срећним, јер
свједок сам бар тих неколико посљедњих тренутка нечега што ће веома брзо
нестати заувјек. Нечега што се успјело још увјек одржати још из времена
древне Црне Горе.
Пут ме три пута водио у Морачке планине које су срце историјских Брда.
Простиру се сјеверно од линије Никшић - Подгорица, па до Сињајевине.Те
катуне држе Бјелопавлићи, Морачани, Жупљани и Ровци. Тврди горштаци, али
изузетно добри и часни људи.
Сваки пут ми је излазна тачка био Никшић. Одакле постоји градски
превоз до подбрдског села Мораково. За неколико сати стижем до Моракова, до
мојих добрих пријатеља који живе у Рекочици – првом катуну на овом путу.
У Рекочићима почиње оно право чобанско гостопримство: „попиј ракије“,
„попиј још“, „ајде још мало“, „ево, има овдје још пар литара...“ Никад ми
у Црној Гори није била потпуна јасна разлика између гостопримства и љубави
према људима.
Али зато, јако добро знам због чега сам неколико пута морао да одложим
своје путовање. Послије ни сам не знам колико понуђених килограма сира,
кајмака и кисјелог мљека, а поготово послије „оне љуте“ - даљи пут је
веома често био готово немогућ.
Околина Рекочице пуна је лијепих шума. Боље речено: била је пуна
лијепих шума.
На жалост, то је један од дјелова гдје је видљива људска
деструктивност. Нико од бирократа у Министарству заштите животне средине,
вјероватно, још увјек није нашао времена да дође овдје и види шта је права
„дивља“ сјеча дрвећа у еколошкој држави Црној Гори. Овдје као да је
постало правило да се дрвеће сијече без икаквог правила и наџора.
Рекочице није далеко од Пријевора, одакле се виде монументални врхови
Тали и Лукање чело, које већ припадају планинском масиву Капа Морачка.
Пријевор је седло (превој) којим чобани, са јужне стране планине изгоне стоку и коње под товаром на катуне који се налазе на другој страни, према Вељем Дубоком.
Источно од Пријевора је Међеђи врх (2139 м.н.м), а одмах до њега је Кокотов врх (2 000 м.н.м). Код мојих сународника Чеха, тај назив „кокотов“ увијек буди гласан смијех, јер „кокот“ на говорном чешком и словачком језику значи „пенис“.... Крш, крш и само крш. Међутим, овце и у овом кршу увијек знају да нађу мало траве. Чобанице су најчешће старице које у потрази за овцама знају да протрче, зачудујучом брзином.
На другој страни је пут за Међеђи врх, који нам је пружио ријетку могућност да се у јулу можемо грудвати снијегом.
Од Пријевора до чувеног Капетановог језера, ваздушном линијом, има нешто више од десет километара. Али у овим планинама, тих десетак километара, значе два дана напорног хода. Поготову ако водите већу групу која се креће спорије. Нигдје ни капи воде. А то значи да је по овој љетњој врућини потребно носити, уз сву осталу опрему, још бар осам литара воде. Још једном вриједи напоменути, да је терен овдје веома непроходан, али за планинарење изузетно атрактиван.
Топљење сњега је овдје најчешће једина могућност да се дође до пријеко потребних количина питке воде. Међутим, мало ко овдје зна да вода добијена топљењем снијега, нема у себи никаквих минерала. Чак, уколико се попије већа количина такве воде, то може бити веома опасно по здравље. Због тога се у воду морају убацити минералне таблете. Ако нема њих, може се усути млијеко у праху или бар ставити мало траве. Сувишно је напомињати да је коначни продукт - вода веома занимљиве боје и укуса. Али свакако кад је човјек заиста жедан, боља је од пива!
Награду за напорно путовање, путнику, свакако, даје прелијеп поглед на околне планине.
И коначно долази Капетаново језеро које пружа могућност дивног купања. Ту један човјек има кућу, а у њој и малу продавницу. Једном ријечју – луксуз. Изгледа да се, чак, и теле радује нашем доласку...
Са Капетановог језера одлазимо у кањон Мртвице, са изванредном лијепом и чистом ријеком. Сви користе још једну могућност, да се добро искупају и уживају у бистрој ријечној води.
И поново идемо уз врхове планина. Прво се наравно поздрављамо са родбином мог пријатеља, београдског новинара Буда Букилића, који живе у селу Лијешње.
Идемо да освојимо још један незаборавни врх – Тали (2.063), који може да се види из кола са пута према Бијелом Пољу, код Миоске. Са врха Тали се види Сињајевина, која је такорећи одмах преко пута. Тада још нисмо знали да ћемо управо са тих врхова, са којих посматрамо дивну панораму, носити друга коме је камен озлиједио кољено.
Тада смо само знали да морамо сићи доље, у долину Мораче, којом води пут из Миоске ка Шавнику и поново се попети горе, али овог пута уза Сињајевину. Овај предио, све до 70-тих година прошлог вијека, када је коначно пробијен пут, био је најизолованији крај у Црној Гори. Управо због тога га је амерички етнограф Цхристопхер Боехм и одабрао шездесетих година прошлог вијека, да међу локалним становништвом – Горњоморачанима, изучава крвну освету. ( Књига: „Крвна освета у Црној Гори” Цхристопхер Боехм )
И овдје се већ, са лијеве стране, види пут за Шавник. Са десне стране је магистрални пут за Бијело Поље, а измедју њих је мост на Миошци. Поглед је са 2.000 метара надморске висине. Величанствен и фантастичан!
Један дио наше екипе остаје у катуну Ропушница.
Тај дио наше екипе покушава да чобанима узврати гостопримство. Бар на тај начин што су оставили мало планинарске хране како би се нахраниле кокоши...
И док се четворица најхрабријих муче на Сињајевини, остали обилазе овај изванредно лијепи крај, према врху Војновац.
А Сињајевина? Највећи њен дио је диван и миран. Као и овај катун Јечмен до изнад Липова, гдје се по причању мјештана, током другог свјетског рата једно вријеме налазио Главни штаб Драже Михаиловића. Ова слика је из 1998. године, кад још није био пробијен пут до врха. Послије много година и обећања, становници овога мјеста коначно су прошле године дочекали и - завршетак пута.
Највећи дио планине Сињајевина су ливаде и заравни. Веома је мало крша. Да има адекватних путева и инфраструктуре, ова планина могла би бити прави рај за сточаре.
Међутим, мали југоисточни дио су прави планински врхови – Бабин зуб (2227) и Сто (2457).
На Бабином зубу, попели смо се скоро до врха. Пошто нијесмо имали алпинистичку опрему, нијесмо се ни усудили да савладамо тих неколико задњих метара.
Оно најгоре је почело тек када смо кренули да се спуштамо низ ове стијене, испод врха Торина (1993).
Послије несрећног камена који је повриједио нашега друга, морали смо да се мукотрпно повлачимо најкраћим могућим путем према магистрали. Иако је ваздушном линијом то растојање све скупа непуна четири километра, спуштање је изузетно споро и компликовано. Терен кршевит и тежак, који је тешко савладати без квалитетних карти терена. У оваквим ситуацијама највише ми користи када при руци имам бар неколико старих карти које је користила некадашња ЈНА (Југословенска Народна Армија)... То су мјеста у којим нема чобана, а кад нема чобана - нема ни стаза. Због тога је наше спуштање до Миоске трајало скоро читав дан. Захваљујући добром пријатељу Изу Гушмировићу из Бијелога Поља, ускоро смо у бјелопољској болници добили сву могућу помоћ. На срећу, све је прошло без посљедица. Тако је изгледало наше путовање прије двије године.
Матyáш ЗРНО
Праг, Чешка Република
(Аутор је потпредсједник Удружења пријатеља Црне Горе у Чешкој)