По предања, град с рударским презименом име је добио краћеницом од мој ковани новац – Мојковац. Налази се на 850 м надморске висине, у подножју планина Бјеласице и Сињајевине, те уз дупли еколошки бисер: Национални парк „Биоградска гора“ с планинским Биоградским језером.
Мојковац се налази на сјевероистоку Црне Горе, у долини еколошки чисте ријеке Таре, између Колашина (в. то, Црна Гора) и Бијелог Поља (в. то). Од Колашина је удаљен 25 км, од Подгорице 90 км, а од Београда 380 км. Кроз Мојковац пролази пруга Београд–Бар, па се граду може да дође у посјету и на овај начин.
Историја Мојковца сеже у далеку прошлост. Познат по рудном богатству већ у средњем вијеку постаје рударски и трговачки центар, за вријеме владавине српског краља Уроша (13. в). Већ тада се овдје кује сребрни новац, а гдје је новца и природних ресурса – ту су у оно доба незаобилазни каравани с приморја (Котор, Црна Гора), чак и дипломатска станица Дубровачке републике.
Мојковац је данас центар истоимене општине, чија територија није одједном сва била у саставу Црне Горе. Лијева обала Таре ушла је у састав Црне Горе послије Берлинског конгреса (1878), а десна обала, под Турцима до 1912, током Првог балканског рата.
У Првом свјетском рату овдје се води чувена Мојковачка битка (1916), заметнута с циљем да се ослободи коридор српској војсци, те њен спасоносни пролазак преко Албаније до Крфа у Грчкој. Главнокомандујући, сердар Јанко Вукотић, успио је да се супротстави знатно моћнијој и опремљенијој аустроугарској војсци. Њему у част подигнута је у центру града достојна бронзана фигура.
По несрећи, Мојковчани страдавају и у Другом свјетском рату. Бројна спомен-обиљежја свједоче да пали за слободу – нису пали и у заборав.
Мојковац има основну и средњу школу, Центар за културу, Библиотеку, Дом здравља, стадион и спортску дворану – све што је потребно за живот малог града. Индустрија је махом дрвна, потом металопрерађивачка, и текстилна, с прерадом коже. Локално становништво које није запослено у индустрији бави се пољопривредом и сточарством.
Управо из Мојковца туристи жељни незаборавне, апсолутно еколошке авантуре – отискују се сплавовима низ брзаке и мирније токове питке (!) ријеке Таре! Рафтинг Таром у Мојковац привлачи све више гостију, па се овдје гради све више хотела.
Планинари друштва „Брсково“ изградили су Планинарски дом на Бјеласици. Гледана из визуре проходне мреже путева, Бјеласица се налази се у центру локалне кружне магистрале: Мојковац-Колашин-Андријевица-Беране-Бијело Поље (в. све то). Ипак, Национални парк Биоградска гора (проглашен заштићеном зоном природе 1952. г) најближи је Мојковцу! Парк се налази окружен планинама чији врхови прелазе 2.000 метара. Овдје живи око 150 врста птица, 10 врста сисара, 3 врсте пастрмке, 350 инсеката, кад и стотинак врста дрвећа, од којих су многа дебла стара преко 500 година. Биоградска гора предио је нетакнуте природе с чак 9 ледничких и највећим, посебно лијепим, висинским – Биоградским језером. Шетња и планинарење љети, скијање СКИ стазом по јужном ободу Парка зими (Ски центар, приступ из Колашина), најучесталије су сезонске туристичке активности.
У задње вријеме све занимљивије постају и љетње бербе шумског воћа.
Најзначајнији културно-историјски споменик на подручју Мојковца је манастир Св. Ђорђа у Добриловини (25 км сјеверозападно, према Ђурђевића Тари и Жабљаку, в. то, тј. према Националном парку „Дурмитор“, в. то). Манастир је из XVI в.
Такође ваља обићи цркву Св. Архангела Михаила у Штитарици (прва трећина пута према Колашину, десно), Св. Петке–Ружице на Сињајевини, цркву Благовијести у Пољима (на изласку из града), цркву у Прошћењу из 12. в. Храм Христовог рождества освештан је у Мојсковцу на Божић 2008.
Поштења ради, ваља казати како у граду с идиличним предусловима за развој посебно зимског туризма, постоји велика еколошка црна тачка. Ради се о јаловишту, смјештеном између десне обале Таре, најчистије ријеке Европе (!), и западне урбане стране града. Јаловиште је срећом ограђено од ријеке, али садржи преко 2 милиона кубних метара наталожених тешких метала олова и цинка, и отпадних вода које су данас видљиве као површинско језеро. Рудник олова и цинка „Брсково“ радио је од 1976. до 1991. Влада и НВО сектор (Црна Гора) раде на санацији јаловишта.
