Након Котора додјосе Муо, Прцањ и Столив.
Ово су прелијепа мала насеља преко пута Котора са стотинама мула и барки,
прељепим старим палатама,
црквама,
легендама... Од легенди је сигурно најпознатија прица о три сестре "Тре Сорелле" сто до краја свог зивота цекасе вољене вјеренике који пловисе по свијетским морима и океанима, а који се никад не вратисе. Данас је остала куца
из три дјела уз саму обалу са три иста прозора одакле су три сестре гледале према мору цекале до краја својих дана. Како је која сестра умирала, тако је прозор њене собе био зазидаван. Тек недавно су два крајња прозора оџидана, док је прозор у средини јос увијек аутентицан. Иако су од свега остали само хладни зидови, на тренутке се цини као да це се неки од прозора отворити и као да це трагицна прица наставити као сан, филм или несто друго сто јос нико није дозивио и осјетио.
Сретосмо рибара који и дан данас риба са истом дрвеном барком (десна на слици)
са којом су рибали његов отац, дјед, прадјед. Направљена јос давне 1863. године, и данас скоро свако веце испловљава на исти нацин ко сто се то радило годинама раније.
Полако продјосмо Прцањ и Столив узивајуци у зивописним призорима
и подсјецајуци се прица о кап Иву Визину, првом Словену који је опловио свијет, као и о другим знаним и не знаним Прцањским поморцима сто вјековима градисе ову јединствену љепоту коју полако остависмо иза себе.
Иза кривине се поново појави Пераст
са своја "прелијепа отока два".
Онда наидјосмо на Лепетане
као и на нас "драги" трајект и сан се ту прекиде...
Васи репортери
