Иако сам у Херцег Новом провео највећи дио свог живота и сматрам себе једним од оних који се труде да буду што је могуће више и боље упућени у историју и садашњост свега што нас окрузује у овом прелијепом граду и његовој околини, тек прије пар година сам чуо за Илиницу.
Прилика ми се указала током фебруара мјесеца 2003. године када сам имао част да то мјесто обиђјем са господином Савом Зарубицом, иначе предсједником мјесне заједнице Игало; великим ентузијастом чија је жеља да ову историјску локацију уреди и претвори у јединствену атракцију на овим просторима.
"Желим што већи број људи да заинтересујем за Илиницу” рече Саво, “да ово мјесто посјети што веци број људи, као и да у планираним акцијама обнове пута, цркве, међа и прилаза привучемо помоћ и наших исељеника.”
Поред цркве која се налази уз саму међу која раздваја Црну Гору и Хрватску (како би мјештани рекли "оно што пане с лијева то је у њихово, а с десна у наше")...
...је изградјен јединствени споменик француским војницима погинулим на том подручују 1806. године у доба наполеонових освајања, подигнут 1919. године.
Натпис : "Ауx бравес солдатс францаис мортс поур ла патрие" ("Храбрим француским војницима погинулим за отаџбину")
Поред ова два уникатна споменика, мјесто је једно од ријетких локација са којих се поглед пружа са једне стране на читаву Боку, а са друге на Конавле у Р Хрватској.
Очаран заиста јединственим погледом и незаборавним доживљајем Боке, чак и мени до тада непознатом, укрцали смо се у теренску Ладу и спустили се тешко приступачним путем прво до оближњих Жвиња, Њивица и на крају до Игала. Након моје прве посјете Илиници, врло често док ходам улицама мога града или возим се колима, окренем главу према горе и гледам је са жељом да јој се сто прије вратим и поново је дозивим. Гордан Стојовиц Монтенегро.цом
