Док на неким плажама дуж Црногорског приморја ситан пијесак постоји више као плажни куриозитет (Калардово – Тиват; Плави хоризонт и Облатна – Радовићи, в. то) у Улцињу је сасвим ситан пијесак правило! Велика плажа, дуга 12,5 км, највећа је на Јадрану.
Када би ко, фотографисан под сунцобраном од палмовог лишћа и са млијечнобијелим плитким морем у позадини, послао коме ММС – тада се већ не би знало да ли се плажа са фотографије налази у Црној Гори, на Малдивима или на Сејшелима! До те је мјере она рајска, мекана попут тепиха, јер је и до много десетина метара она и у мору посута најсићушнијим пијеском. Колико сићушним? Толико да би се од њега могли да праве пјешчани сатови...
Преврнемо ли симболично пјешчани сат, и вратимо ли се у историју, тада видимо зашто је најјужнији град на Црногорском приморју задржао оријентални дух.
Урбана и цивилизацијска прича овдје почиње већ у 5. в. пр. н. е, када Цолцхиниум оснивају Грци са Колхиде. До темеља је уништен римским освајањем. Преименован потом у Олциниум, постоји од 163. г. пр. н. е. У разорном земљотресу страдаће у 5. в. н. е, када из пепела ниче, да би у 6. в, на мјесту гдје се данас налази Стари град, поново постојао.
Године 1183. освојиће га Стефан Немања. Као и у случају других обалних средњовјековних градова под Немањићима, Улцињ доживљава просперитет: постаје важан трговачко-поморски центар. Нарочито се тргује сољу јер за то овдје постоје природни услови. У Граду су, не без разлога, у своје вријеме живјеле и супруга српског краља Уроша И (13. в) и супруга цара Душана (14. в). Јелена, Краљица мајка (како би се данас рекло), често је долазила са свитом, и чак прогласила Улцињ за своју неслужбену пријестоницу.
О владавини Балшића свједочи податак да се овдје налази гроб Ђурђа Стратимировића Балшића, господара Зете и Приморја (14. в). По пропасти Зете, Млечани заузимају Улцињ 1422. и владају њиме све до 1580, када га преузимају Турци. Почесто се ради о одметнутим Турцима, који дјелимично или никако признају врховну власт Порте. У то је вријеме Улцињ пиратско гнијездо од чијих наоружаних бродова и посаде зарад плијена спремне на све, зазиру млетачки, бокељски и други једрењаци. Поред осталог, Улцињ је знан и као трг робова. Улуз или Утуџ Алија, с око 500 сараценских, туниских и алжирских гусара, представља страх и трепет за све једрењаке што пролазе овим дијелом Средоземља. По једном казивању, чак се и чувени Мигел де Сервантес овдје обрео као роб! Његова Дулчинеја из „Дон Кихота“ могла би да буде нека љупка Улцињанка, спекулишу сервантесолози!
Како год, турски султан 1737. укида пиратску самовољу, невољан да трпи анархију и одметништво од врховне власти.
Године 1878. Црногорци ће ослободити Улцињ.
Данашњи Стари град уздиже се над 360 м дугом градском, пјесковитом Малом плажом, на којој љети врви као у кошници. Фортификацију из које се најбоље може да види сезонска врева саградили су Млечани. Постоје два улаза: с морске и копнене стране.
Унутар Старог града налази се црква св. Марије из 13. в, која је 1639. претворена у џамију. Завичајни музеј налази се у Цркви-џамији – у цркви по архитектури, а џамији по приграђеном, видно окрњеном минарету.
Некадашња бискупова палата из 13. в. служи као Етнографски музеј, а у згради Млетачке царинарнице (Управна зграда музеја) налази се лијеп модел града Улциња. У Балшића кули из 15. в. живио је својевремено Јеврејин Сабетха Зwи, лажни пророк, коме се крај свијета није догодио 1666, како је пророковао.
Изван зидина налази се православна црква Св. Никола, саграђена 1890. на мјесту где је некад био средњовјековни манастир. Ту је и Пашина џамија завршена 1719, с турским купатилима, Намзгах џамија из 1828. те Сат кула саграђена у 18. в.
С друге стране Мале плаже протеже се неколико још мањих, кад и чувено купалиште Женска вода, с љековитим извором који је по предању благотворан за жене без порода.
Најпопуларније улцињско излетиште свакако је Свач, заправо остаци средновјековног града с првим поменом 1967. г, у легенди по којој је Свач имао цркава колико је дана у години. Град је порушен 1610, али се на остацима и сада могу да опазе темељи 8 цркава. У непосредној близини налази се црква Св. Јована по прилици из 1300. г, кад и фрањевачка црква Св. Марије, подигнута почетком 14. в.
По мјестима која гравитирају Улцињу налазе се махалске џамије, већином настале у 18. и 19. в. Пашина кућа у Подграђу, с таваницом у дуборезу, настала је 1718. г. Црква Св. Николе под Бијелом Гором зидана је 1869.
Двојезични натписи у Улцињу свједоче како овдје доминира албански живаљ. Оријентална архитектура и урбано несагласје као да престају на самој граници с Албанијом. Ту наиме, на ушћу граничне ријеке Бојане, на острву Ада Бојана, деценијама постоји нудистички рај. Цијело је острво у знаку натуризма. Пјешчане дине и нетакнуте пјесковите плаже запосиједају обнажени гости из цијелог свијета. Ноћу проналазе провод или у Граду, или по ресторанима-сојеницама, тако типичним за Улцињску ривијеру. И добро се госте рибљим или оријенталним специјалитетима.
