Слике и текст: Боро Миловић
Годиње је мало село у брдима изнад Скадарског језера, које броји око стотину домова. Село је познато по много чему, а посебно га издваја невјероватна архитектура сеоских кућа коју су проучавали и дивили јој се многи познати архитекти.
Да би се заштитили од напада Отоманске империје, становници овог села градили су “кућу на кућу” и развили посебан систем пролаза кроз село. Дакле, у простору у којем се држала стока, тзв. “коноба”, изграђени су пролази, помоћу којих се могло пролазити од једне до друге куће. Тако се тунелима “испод чемера” могло доћи од прве до посљедње куће у селу. Посебну драж изгледу села дају мјеста испред кућа, на којима се могло одмарати и сјеђети. Та се мјеста називају “волат”. Центар дешавања у селу, ипак је било гувно – велики круг, у доњем дијелу села, у којем су се одржавале игранке и прославе. Ту су и млади и стари, када би обавили све послове, долазили да заиграју црногорско коло и пјевају црногорске народне пјесме.
У минулим временима у селу је живот био је веома тежак. Живјело се од риболова и лова дивљачи. Становници овог села нерадо се сјећају тог времена, када се морало ићи “у дрва”, тј. сакупљати грање за огријев, или у трговину, на пазар, који се налазио у Вирпазару, четири километра удаљеном од села. Главно занимање било је виноградарство, па је наравно овај крај и најпознатији по производњи квалитетног вина и лозове ракије. Гајиле су се разне врсте воћа и поврћа, обрађивао бостан&хеллип;
У селу се налази десет живих извора питке воде, од којих је најпознатији “точак – љешковац”. Под љешковинама ( љешницима ) одиграо се, по предању, један веома чудан догађај. Оснивач братства Лековића ( који живе у селу Годиње ) – Лека, срио је јарца са мокром брадом. Јуривши за њим, сустигао га је код извора. Ту га је видио како пије воду, и ријешио да га убије, како тај извор никада не би пресушио. И дан данас, овај извор, ни љети, ни зими - не пресушује.
<стронг>Црногорска љепотица у Лондону 1907. године.
Један догађај посебно је прославио ово село у свијету. Наиме, у Лондону се 1907. године одржавало такмичење најљепших жена свијета. Краљ Никола је требао да пошаље представницу Црне Горе на то значајно такмичење. Да би пронашао најљепшу, краљ је послао гласнике по црногорским селима да траже лијепе ђевојке. Тако су наишли на лијепу Милену Делибашић. С обзиром на традиционализам, њен отац се јако успротивио шиљању његове кћерке на ово такмичење. Међутијем, на велико инсистирање краља Николе, он је морао прихватити ову одлуку. Милена је на такмичењу била најзапаженија. Многи су се отимали за њен останак у Лондону и даљи ангажман, а чак јој је понуђен и брак, од стране једног великог богаташа. Ипак, она се вратила у домовину и удала за момка Лековића из Годиња. Када је краљ Никола упитао, зашто се није удала тамо, она је одговорила да је краљ није послао да се тамо уда, већ да прикаже црногорску љепоту. И данас се у Годињу, у једној од кућа Лековића, чувају слике и исјечци из познатих свјетских новина, које су објавиле причу о овој прелијепој Црногорки, која је одбила богатство и славу, и вратила се да живи у Црну Гору, у веома тешким условима.
Боро МИЛОВИЋ
Монтенегро.цом
