Монтенегро.цом наставља са серијом интервјуа са познатим личностима и
диаспоре.
Овога пута имамо част да вам представимо нашег великог пријатеља из
далеког Јапана.
Рајо Бошковић је црногорски умјетник који већ дуги низ година живи и ствара
у Јапану на крајњем сјеверу земље у граду Асахикаwа.
Рајко Бошковић је не само изванредан умјетник, истовремено он је и
јединствени „амбасадор“ Црне Горе и њене културе на далеком истоку.
Захваљујући Рајку многи људи у Црној Гори и диаспори који већ годинам
прате његове активности и рад имали су могућност да упознају један сасвим
нови свијет и сазнају много више о томе шта заправо Јапанци знају о Црној
Гори и уопште како гледају на нас. Ту посебно мјесто заузима прича о
Рајковим фигурама у леду као јединственом умјетничком изразу и многим
његовим успјесима као истинског представника простора којем припада својим
рођењем.
Рајко Бошковић је основну школу завршио у Никшићу, након тога одлази у
Херцег Хови гдје похађа познату умјетничку школу након тога одлази у
Београд гдје по завршетку ликовне академије почиње да путује по читавој
Европи, наредних година излаже у Паризу, Франкфурту, Венецији, Прагу и
многим другим градовима. 1993 животни пут га је одвео у Јапан тамо је остао
све до данас и својим дјелима значајно афирмисао не само себе него и земљу
из које је потекао.
И ви сте били један од ученика славне херцегновске умјетничке школе ?
Када и гдје заправо почиње ваша умјетничка каријера?
Од времена када се први пут сјећам себе, а то би било негдје око четврте
године, осјећао сам сталну потребу да нешто нацртам, или направим,од било
каквог материјала. Шарао сам угљеном,који сам узимао са огњишта, од
изгорелих дрва, свуда гдје се траг, односно линија, могла видјети, по
зидовима, каменим плочама, стаблима дрвећа, и ко зна по чему све још. Поред
цртања, много сам волио правити фигуре од глине, а на моју срећу одмах
поред наше старе куће, налазило се ископиште, гдје сам провео највећи дио
дјетињства.
Умјетницка школа "Савина" у Херцег Новом, била је право мјесто за учење
умјетничког презивљавања, и свега онога што те касније чека у животу. За
ту школу кажу да је била "чувена" ,а била је заиста посебна у сваком
погледу. Херцег Нови, тих година био је град у којем је живио велики број
врхунских сликара, музичара, књижевника и других знаменитих људи.
Умјетничка школа увијек је била у центру пажње културне јавности. Ми смо
давали посебан дух, и живот цијелом граду. Повремено смо правили
ексцентрицне добронамјерне испаде, али доброћудни и културни Бокези увијек
су имали симпатије и толеранције за нас умјетнике.Створила се нека
медјузависти, нити смо ми могли без Бокеза, нити су они могли без нас.
Одлазеци из Херцег Новога на студије у Београд, мислио сам да ће то бити
само
за вријеме студирања, те да ћу се тад вратити, и заувијек живјети у њему.
Понио сам са собом цијелу Боку, све њене љепоте,сва јутра и сунцем
обасјате пејсаже.
Ви сте човјек са изузетно богатим животним искуством, излагали сте у многим
европским и свјетским метрополама и иза себе имате јако дугу и успјешну
умјетничку каријеру. Шта сматрате својим највећим успјехом до сада, који је
тренутак у току вашег стваралаштва оставио највећи утисак на вас?
Прву награду за сликарство добио сам 1968 год, на ликовној смотри
"Вараждинско прољеће" за слику "Вијетнам", а задњу у граду Саппоро за
слику "Расправа вукова"2004 год.У времену између ових награда догађало се
пуно тога, а мени најдраже, када је сликање у питању, свакако су два
излагања у Метрополитан музеју у Токyо. Тада је мој сан постао стварност.
Гледајући своје слике у предивној галерији Метрополитана, размишљао сам
како се сваки сан може досањати, ако се постави циљ. Сјећам се како сам
дрхтао од великог узбуђења, толико драхтао, да ми је чак било и
непријатно.
Живите на крајњем сјеверу Јапана, какви су услови за стварање и упште за
живот једног умјетника као што сте ви у таквим природним условима и
окруђењу?
Двије године живио сам у Токyо. То је невјероватан град, односно
мравињак, гдје се све креће, ниста не стоји, сви нешто раде у исто
вријеме, и то у три нивоа, под земљом, на земљи ,и наџемљом. То је град
гдје се на сваком кораку нечему морате дивити. Толико је све различито од
европских градова,да се нека мала слицност теско мозе наци. Токyо није
мјесто подесно за ствараоца, напротив толико велики град помало гуши, и
тешко се добија она тако потребна снага да би се нешто добро створило.
Често сам слушао од колега сликара да је сјеверно јапанско острво Хоккаидо
мека за сликаре, и све људе који се баве стваралаштвом. Чуо сам да постоје
и два града, један је Асахикаwа-град сликара, а други
Хигаши-кава-град фотографа. Рекоше да су зиме јако хладне, јер је Сибир
преко пута,да снијег свакодневно пада, да медвјед и лисица изађу на пут и
зауставе кола тражећи нешто за храну. Јелен је полудомаћа животиња И
толико су се намложили да је јапанска влада донијела закон да направи
велике торове гдје би могли боравити јер страшно угрожавају друмски
саобраћај. Ово острво зову "Ивица Свијета" или "Крај Свијета",јер је живот
у поларном кругу заиста као живот ван планете земље. Прије само сто година
Јапанци су заузели ово острво. Иначе овдје су одувијек живјели
"Ајну"племена. Њихови костими и обичају страшно
подсјећају на америцке Индијанце. Ја сам се са њима јако спријатељио и
често идем код њих на сеансу да попушимо лулу пријатељства и
разумијевања.
Ви сте један од водећих свјетских стваралаца када су у питању фигуре у
леду, та техника је нешто сасвим непознато у крајевима одакле долазите,
оћете ли нам приближити мало како је дошло до тога да почнете да стварате у
леду?
Имао сам срећу да се баш те године одржавало Свјетко првенство у вајању
скуптура од леда. Ово се одржава у склопу Фестивала снијега, који је
обељежје острва на којем живим, јер привлачи велики број туриста, јер се
острво искључиво бави туризмом,и летњим и зимским. Прављење скуптура од
леда је први пут почело у овом граду гдје сада живим Асахикаwа. (Јутарња
-ријека).Богати хотелијери нијесу жалили пара да ово са ледом постане
свјетска атракција, па су позвали познате свјетске вајаре, који су правили
заиста фантастичне креације у новом материјалу . Да би се учествовало на
том такмичењу, мора се проћи одређена
провјера, односно квалуфикације. Стицајем неких срећних околности нашао сам
се једног фебруарског јутра на централном грацком тргу међу десет блокова
леда. Трбало је од тога извајати скуптуру, а вријеме је било ограничено на
48 х. Значи ради се и ноћу непрекидно, а температура је обично у току дана
до -15Ц,а ноћу се спусти и до 40Ц. За спајање ледених
блокова као лијепак користи се вода,која самим додиром до леда, тако
залијепи блокове да се више на том мјесту не могу одлијепити. "Лубав у
леду",била је моја скуптура која је добила највише поена.Силно сам се
изненадио јер то нијесам очекивао. Но,то је само награда, оно што је много
битније је то да сам јако заволио вајање у леду. Одкрио сам ону способност
коју сам имао као дијете када сам вајао фигуре од глине. Последњих десет
година направио сам велики број скуптура. Сезона вајања у леду почиње у
децембру, а траје до краја фебруара. Лед је божанствен небески материјал.
Таква чистина, такви преломи свјетлости немогу се створити у било којем
другом материјалу. Лед је најсличнији кристалу, гледан споља, али он има
многе друге специфицности за које људи коју нијесу вајали у леду тешко да
могу знати. Потребно је много искуства да би се обвладало ледом у
потпуности. Прва ствар која је потребна је да се вајар саживи са ледом, да
га до крајности разумије, а послије све иде лакше. Имао сам ненадано доста
успјеха са ледом."Лубав у леду"( прва награда),"Соколова Стијена"
(специјална награда француске академије),"Град од леда"(награда
зирија),"Савршен облик"(Специјална награда) било је ту још доста тога, али
сам издвојио оне најдраже. Живот мојих ледених љепотица је јако кратак.
Први сунчеви здраци када их обасјају, оне умиру пред мојим очима..Лаганим
отапањем, кристално чисте, подижу се у небо правећи облак који ће даље
кружити непрегледним пространстивима. На облизњој планини постоји Музеј
леда, тамо бих могао оставити ледене љепотице, али ја више желим да их
оставим у небо, моје мишљење је да умјетност не треба заробљавати по
музејима као неким затворима.
.Веома често говорите о Црној Гори и пуно сте тога урадили да јапанска
јавност што више сазна о нашој земљи, реците нам како Јапанци генерално
гледају на Црну Гору, колико је уопште познају, какве су по вашем мишљењу
могућности за проширење сарадње у свим областима између Црне Горе и
Јапана?
Већ седам година повремено радим у одељењу за едукацију при министарству
културе у Асахикаwи. Тај одсјек за културу ангажије људе из разних земаља
да би на аутентичан начин преставили своју земљу студентима на овдасњим
факултетима и школама.Та предавања обично буду два пута мјесечно, а трају
по два школска часа.То је за мене била велика шанса да могу упознати
јапанске људе са мојом државом Црном Гором.Ти
разговори са студентима знају бити толико интересантни да ми је почесто жао
што дуже не потрају. Прошлог мјесеца сам имао једно такво предавање на
Медицинском факултету у граду Саппоро. Био сам импресиониран када сам на
великој табли видио исписам наслов "Добро дошли Монтенегро" баш је овако
писало. Предавање сам тако програмирао да студенти прво кажу шта знају о
Црној Гори, а затим да о томе заједно попричамо. Студенти су преко
интернета дошли до свих података. Оно што их је посебно интересовало то је
историја и традиција црногорских људи. Били су инпресионирани црногорском
народном ношњом, коју сам им показао на видео касети, затим географијом и
природним љепотама. Кад смо све то прорадили и погледали,онда је на ред
досла и политика.Када ме један студент питао колико становника има Црна
Гора рекао сам му да је то као пола града Саппора. Настао је тајац, јер су
мислили да сам нешто погријешио.Онда ће један од студената;"Толика земља
је била у стању објавити рат Јапану"."Да, у то вријеме Ц.Г.је била
самостална држава, па је могла објавити рат другој земљи, мир између наших
земаља никад није подписан,зато сто је Ц.Г.изгубила државност, па Јапан
више није имао са ким потписати мир".(Ово објашњење сам добио од министра
иностраних послова Јапана)"Дали је истина да је црногорски јунак
посјекао сабљом чувеног јапанског самураја"."Да, то је истина, а десило се
у Руско- Јапанском рату." Невјероватно је колико су ова дјеца озбиљно
припремили овај разговор. Са колико тачних информација располажу. Јапанци
су најписменија нација на свијету, (Ово је званични податак, а не моје
мишљење). Десило ми се на мојој изложби да у галерију уђе Јапанац па каже
онако са врата:"Помоз Бог јуначе од Црне Горе", те настави да прича тако
оргинално да ме било срамота како ја говорим. Он зна више о црногорском
језику него многи Црногорци. Свему сам се могао надати, али да овдје на
"Крају свијета" неко говори мој језик боље од мене, то ми ни у сну не би
пало на памет. Послије седмогодишњег искуства, у контакту са студентима, и
другим случајним саговорницима, налазим да постоји велика жеља људи који
би посјетили Црну Гору.Мислим да би јапански туристи преплавили нашу обалу
и планине и сва мјеста. Оно што их за сада спријечава, прије свега је страх
и несигурност, када помисле на путовање тамо. Јапанца не интересује
цијена,то њима није проблем,интересује их сигурност,тачност у свему, и на
сваком мјесту.Велика сличност јапанског човјека са Црногорцем је прије
свега у карактеру.Они имају дубоко укоријењен осјећај за правду, осјећај
да држе дату ријеч, као и осјећај да бране своју земљу по цијену живота..
Прије неколико година овдје у граду имао сам малу презентацију моје Црне
Горе
Група људи која доста зна о нашој земљи помогла ми је да у централној
градској
улици поставимо тенду и пролазницима објаснимо све сто их интересује о
Црној Гори, интересовање је било невјероватно велико.
Гордан Стојовић
www.монтенегро.цом